Naslovna strana
 ◊ Redakcija
 ◊ Glasnik broj 1
 ◊ Glasnik broj 2
 ◊ Glasnik broj 3
 ◊ Glasnik broj 4
 ◊ Glasnik broj 5
 ◊ Glasnik broj 6
 ◊ Glasnik broj 7
 ◊ Glasnik broj 8
 ◊ Glasnik broj 9
 ◊ Glasnik broj 10
 ◊ Glasnik broj 11
 ◊ Glasnik broj 12
 ◊ Glasnik broj 13
 ◊ Glasnik broj 14
 ◊ Glasnik broj 15
 ◊ Glasnik broj 16
 ◊ Glasnik broj 17
 ◊ Glasnik broj 18
 ◊ Glasnik broj 19
 ◊ Glasnik broj 20
 ◊ Glasnik broj 21
 ◊ Glasnik broj 22
 ◊ Glasnik broj 23
 ◊ Glasnik broj 24-25
 ◊ Glasnik broj 26-27
 ◊ Glasnik broj 28
 ◊ Glasnik broj 29
 ◊ Glasnik broj 30
 ◊ Glasnik broj 31
 ◊ Glasnik broj 32
 ◊ Glasnik broj 33
 ◊ Glasnik broj 34
 ◊ Glasnik broj 36
 ◊ Glasnik broj 37
 ◊ Glasnik broj 38
 ◊ Glasnik broj 39
 ◊ Glasnik broj 40
 ◊ Glasnik broj 41

 
:: Naslovna strana > Glasnik broj 15 >-Krupan plan - Lepe kuće umesto lepih slika
 
KRUPAN PLAN
Odštampaj
 
Arhitekta Branislav Mitrović, profesor BU i dopisni član SANU - dobitnik Nagrade za životno delo

Lepe kuće umesto lepih slika
- Radoš O. Dragutinović -
 
Kada je došlo vreme biranja šta ću biti kad porastem nisam se opredelio za arhitekturu, već za slikarstvoTreći nosilac Nagrade za životno delo je arhiterkta Branislav Mitrović, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosrti i redovni profesor Beogradskog univerziteta na Arhitektonskom fakultetu, stvaralac koji iza sebe ima učešće na više od 150 konkursa i blizu 90 pobeda, sa izvedenih dvadesetak objekata, ali ovenčan najvećim arhitektonskim nagradama i priznanjima u tri države - od SFRJ, preko SCG do Srbije. Iako je tek zakoračio u sedmu deceniju (Bar, 28. novembar 1948.), već je nosilac dve nagrade za životno delo, koje mnogi smatraju "tačkom na i" uspešne karijere, ali se oštro brani/buni i ne pristaje da ga doživljavaju kao "mrtvi profesionalni monolit". Još je stvaralačke snage u njemu, mnogo pozitivne energije koju deli sa mladim saradnicima, još će biti mnogo pobeda na konkurisima, ali i više nego do sada izvedenih objekata.

Ni slikar,ni filozof,već graditelj

Mnogi veliki arhitekti tvrde da su "oduvek znali da će crtati i graditi lepe kuće" pa smo zato bili ne malo iznenađeni kada je počeo da odgovara na pitanje "kada se opredelio za arhitekturu"? "Kada je došlo vreme biranja šta ću biti kad porastem, nisam se opredelio za arhitekturu, već za slikartsvo. Zapravo, bila je to jedna rana gimnazijska dilema režija ili sliakrstvo. Meni je profesor likovnog i slikarstva u Podgoričkoj gimnaziji bio Cvetko Lainović, sjajan crtač i slikar, i miris njegovog ateljea uticao je da se opredelim za Likovnu akademiju. Kod Cvetka sam se pripremao za upis na Likovnu akademiju. Moja majka i ujak su se tome veoma protivili, i preduzeli sve da to spreče, dok je otac imao, srednje rešenje upis na arhitektru, "jer je ona veoma slična slikarstvu". Ja sam o arhitekturi razmišljao iz svog srednjiškolskog ugla matematika je za mene kao đaka društvenog smera koji je preferirao neka druga područija, bila napor koji se nije uklapao u projekciju budućnosti. Kada sam u jesen 1967. došao u Beograd upisao sam Filozofski fakultet, a na Arhitekturu sam došao, sa idejom "da probam", ali sa ubeđenjem da ću tu "propasti". Upisao sam Filozofiju i otišao na Arhitekturu, kako bih ispunio očevu želju i pokušao da položim prijemni ispit bez ikakve nade, a i želje, da ću u tome uspeti. Posle prvog dana kada je bio prijemni iz matematike osećao sam se beznadežno, ali drugog i trećeg dana, kada je na red došlo slikanje i sklonosti prema arhitekturi, stvari su se drastično promenile te sam položio prijemni ispit visoko rangiran. Iako primeljen na Arhitekturu, ipak sam redovno posećivao predavanja na Filozofskom fakultetu i pripremao "malu pakost" roditeljima. Naime, planirao sam položim prvu godinu na Filozofiji, da to pokažem roditeljima, imajući alibi tog fakulteta, odustanem od arhitekture i polažem prijemni na Likovnoj akademiji. Međutim, arhitektura se nekako "nametnula" i okrenula smer moje budućnosti u drugom parvcu. Tako je krenulo". Na Arhitektiri je bio u ateljeu profesora Uroša Martinović, u grupi darovitih studenata, sa kojima će kasnije sarađivati, posebno arhitektom Vaskom Milunovićem, sa kojim ae realizovati svoje ponajbolje kuće kao npr. Palatu Cepter.

CIP prekretnica u karijeri

Na Fakultet sam došao zajedno sa Vaskom Milutinovićem sa kojim ću gotovo celu deceniju stvarati možda svoje najbolje kuće "Prvo radno iskustvo, još dok sam studirao sticao sam u Institutu za arhitekturu i urbanizam (IAUS), ali prvo moje premada nezvanično zaposlenje, preko studentske zadruge, bilo je u Energoprojektu, gde se nisam uklopio. Naime, profesor Iva Antić preporučuje me arhitekti Milici Šterić, a ona rasporedila kod arhitekte Raševskog, koji me je izvanredno primio i posvetio mi posebnu pažnju. Međutim, uplašila me ta, tada i danas moćna firma, bio sam mlad, nestrpljiv i imao potpuno nejasne i neprofilisane planove početnika. Opet uz pomoć profesora Ive Antića odlazim u Srbijaprojekt, što je za mene bilo veoma značajno, jer sam tamo upoznao nekoliko sjajnih arhitekata, Slobodana "Baneta" Mihailovića, Ivanku Raspopović. Bane je bio vrlo zanimljiv arhitekta, tek se vratio iz Pariza, sa puno novih ideja i planova. On je projektovao onu sjajnu minijaturu na uglu Carice Milice i Brankove ulice, koja je za mene jedna od najboljih zgrada u Beogradu tog perioda. Tada je u birou projektovan Terminal 2 na Beogradskom aerodromu u Surčinu.

1Trudio sam se da Hram rođenja presvete Bogorodice u Štipini kod Knjaževca bude regionalno obležen, da to bude sakralni arhetip, da liči na prve hrišćanske bogomolje, da se taj sakralni duh i ta nit oseća u građevini

Ipak, moj gotovo decenijski boravak u Srbijaprojerktu, bio je nekako "posan", jer kad sam došao firma je bila na silaznoj putanji, poslovi su se gubili, smanjvao se obim rada, iako je to u tom trenutku bila dobra i vrlo jaka projektantska kuća. Zatim odlazim u CIP, ako se ne varam bila je to 1985. godina, na poziv direktora Milutina Mrkonjića. Mrka je imao sjajan osećaj i sposbnost za donošenje poslova, a mi arhitekte smo bili veoma zaposleni. To je bilo vreme ekspanzije i u CIP-u su se realizovali brojni projekti. U određenim trenucima imao sam i po 12 projekata na stolu. Tu se desila moja profesionalna eksplozija. Četiri godine provedene u CIP-u bez sumnje su prekretnica u mojoj karijeri i u mom stvaralaštvu. Iako sam u CIP-u proveo relativno kratko vreme, mislim da sam proporcionalno vremenu provedenom tamo ostvario veliki opus. U CIP-u je bila stvorena sjajna timska atmosfera , sa arhitektama Kićom Lazarevićem i Zozom Pilasanovićem. Taj ambijent je bio profesionalno vrlo afirmativan, gde su mladi mogli da nađu svoje mesto i vrlo brzo postali deo jakog tima. Zahvaljujući toj dobroj koordinaciji i autorskom uključivanju mlađih mogao sam da pratim mnogo više projekata u istom trenutku. Energije koju su mladi doneli, bila je takva da nam je oslobađala vreme za kvalitetnu analizu. U suštini to sadejstvo, mlađih i starijih, može da obezbedi fantastičan rezultat, koji je uvek neka vrsta rezultante, što je uvek korisno za ideje, projekte i poslove. Ne bez razloga sam ubeđen i danas da me je komunikacija sa mlađom generacijom uvek pratila i podržavala u svim mojim poslovima.

Iskusni projektant postaje profesor

Najturbulentnije godine u životu tadašnje srednje, a danas starije generacije, bile su devedesete godine, kada je ona socijalistieka i samoupravna država, SFR Jugolasvija, "pucala po svim šavovima". Tada arhitekta Brana Mitrović prelazi na Arhitektonski fakultet u Beogradu u zvanju docenta, što je bio jedan od prvih dolazaka iz prakse. "Mislim da je to bilo trenutak i za mene, i za fakultet, i za studente, jer sam došao neopterećen školskim kodeksima. Počeo sam nekako istinktivno da na svoj način ostvarujem komunikaciju i rad sa studentima onako kako sam to, već skoro celu jednu deceniju radio sa mladim arhitektama. Na Fakultet sam došao zajedno sa Vaskom Miulunovićem sa kojim sam već imao izvanrednu saradnju. Bio je to sjajan priod u kome smo, kao tim delovali jako, jako kompaktno, saglasno, i beležili izvanredne rezultate, posebno na konkursima. Naime, rad u timu zahteva posebnu zreleost, kompatibilnost, razumevanje. To se u našem slučaju i desilo, jer smo možda bili jedini tim koji je opstao u dosta dugom periodu. Međutim, uvek dođe trenutak kada neki porivi, pojedinačni i stvaralački, ali legitimni, počnu da utiču da svako od nas proveri svoje, sasvim subjektivne potrebe, ili koncepte, ili metodologije. Ustavri, mi smo u svakom trenutku razumevali kvalitet zajedničkog rada, jer zajednički rad proizvodi rezultantu. Nekad je rezultanta bliža meni, a nekad bliža onom drugom, ali svest o tome da je to uvek zajednieko, to je nešto što pravi pozitivnu atmosferu u svakom timskom radu. Uvek govorim mlađima i ističem atmosferu koja je pratila Vaskov i moj rad u arhitektonskom delovanju, jer smatram da to iskustvo za njih može da bude poučno. Premda, svako iskustvo jeste subjektivno i ono može da se gleda smao kao jedan izdvojen segment, jer svi iamamo svoju posebnu boju, i svako od nas na svoj način utiče na celinu, na rezultantu". Možda je Palata Cepter, koju su projektovali krajem poslednje decenije prošlog milenijuma, kruna jednog druženja, i u suštini to je trenutak kada počinju da se razilaze, kada, kako kaže Mitrović "počinju neke naše pojedinačne aspiracije za samostalnim istraživanjima". To bio razlog koji ih je odvukao divergentnim pravcima, ali ih i ostavio (za)uvek otvorene za neke buduće zajedničke saradnje.

Lepe kuće,pozornice,crkve...

Postoje dve kategorije nagrada: prva je ona za promociju jedne arhitekture, a druga koju ti sredina i asocijacije dodeljuje za ono što si već učinioBranislav Mitrović je sam (ređe) i u ekipi (češće) učestvova na blzu 150 konkursa i bio pobednik 90-ak puta, ali kad je reč o realizovanim kućama-zgradama-objektima broj ni izbliza nije tako impozantan. "Na pitanje koliko je izvedeno, odgovor je ne mnogo. Ako idemo hronološki - Stambena zgrada u Užicu, Liman - Novi Sad, škola u Užicu (čini mi se da se tek sad završava), Letnja pozornica na Svetom Stefanu, Toranj za tehnološku vodu u Vojnoj fabrici u Kragujevcu (to mi je jako drag objekat, to je jedana konstrukcija - skulptura, prvi moj izvedeni objekat, dobijen na konkursu). Onda je usledia Likovna akademija, Palata Cepter, stambena kuća u Kumanovskoj ulici, Hipo bnaka u Rajićevoj, porodična kuća na Dedinju (sve u Beograd), crkva kod Knjaževca...Trenutno se izvode dve kuće - prva je u Novom Sadu, a druga je hotel za firmu Matijević. Posebno iskustvo sam stekao realizujući dva sakralna objekta. Prvi je u selu Štipina kod Knjaževca, crkva Rođenja presvete Bogorodice, koju su meštani veoma lepo prihvatili, jer smo unutar crkve postugli neophodnu sakralnu atmosferu, tako da se vernici, narod, jako lepo osećaju u tom prostoru, koji je izvanredno akustičan. Trudio sam se da hram ima notu regionalnog, da to bude sakralni arhetip, da liči na prve hrišćanske bogomolje, da se taj sakralni duh i ta nit oseća u građevini. Ne moravsko, ne vizantijsko, ili neko drugo nasleđe, jer smatram da je upravo to bogatstvo koje Srpska pravoslavna crkva može da iskaže. Na žalost, srpska pravoslavna sakralna arhitektura svojim arhitektonskim modelima ne pokazuje tu razgranatost u prostoru, tojest, prostor koji je srpski narod pokrivao. Ovde sam "primenio" jedan mali iskorak kako bih pokazalo da ovakvi objekti mogu da budu sveti, sakralni, sasvim molitveni i sasvim logični i crkveni i u jednom drugom arhitektonskom okviru i odori".

Nagrade prijaju,objekti traju u vremenu i prostoru

Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Štipini, KnjaževacIako je dobio veliki broj nagrada i priznanja Brana Mitrović je ostao čvrsto na zemlji, nisu ga učinile previše gordim, odvojenim od stvarnosti. Naprotiv, kao da su mu pomogle da još bolje shvati stvarnost koja ga okružuje. "Postoje dve kategorije nagrada: prva je ona koja se odnosi na konkurse, objekte i promociju arhitekture koju ja radim, a druga je ona koju ti sredina, asocijacija ili društvo dodeljuje za nešto što si već učinio. Učinjeno je dugotrajnije, ali ne i najvažnije, jer nama arhitektama mnogo stvorenog ostaje u papirima, koji jesu realni proizvodi, ali ne i vidljivi, i dugotrajući. Ima jedan niz nagrada, u poslednje vreme koje sam dobio, i koje su pomalo kruna, beočug ili tačka na "i" jedne višedecenijske karijere. Iskreno, ne želim tačku na "i", ne osećam se tako... Znate, kad dobijate ovakve nagrade, onda se pogledate u ogledalo da proverite stanje u kome ste, da li je neka surova stvarnost pred vratima, na kraju da utvrite da li ste živi. Ustvari, ne bih želeo ni na koji način da nisam živ, a posebno da nisam aktivan, dinamičan, u poslu i profesiji. Crkva Rođenja Presvete Bogorodice u Štipini, KnjaževacMislim da je Velika nagrada Saveza arhitekata Srbije, ova Nagrada za životno delo Inženjerske komore, uz nagradu Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije (ULUPUDS) koju sam dobio pre par meseci za životno delo, koriguju ili nadgrađuju sve one prethodne. To su nagrade koje zaokružuju neki odnos sredine prema određenoj ličnosti ili pokazuju kako je ta ličnost delovala In vivo u toj sredini. Zato mi se i čini da bi ova poslednja nagrada mogla i da ima najveću težinu. Od nagarada potpuno profesionalne boje, za konkretan objekat, meni su veoma značajne Velika Borbina nagrada za arhitekturu u onoj velikoj Jugoslaviji, zatim, Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagrade za arhitekturu koje sam kasnije dobijao, od Nagrade Novosti, preko nagrade Saveza arhitekata Srbije, do priznanja koja daju profesionalna/strukovna udruženja, to su priznanja za objekat. Takve nagrade su za jedan trenutak, za jedan eksperiment, za jedno delo. Imao sam sreće da nagrade u velikom broju prate većinu mojih realizacija, što je za profesionalca potvrda za već urađeno i veliki podstrek za budući rad.

Nisam za predsednika sa velikim P

Nikada nisam dozvolio da rad na fakultetu i društveni angažman utiču na moj osnovni put arhitektonski naravno, Morao sam to da "ispeglam", jer nisam mogao profesionalno da se sahranim, kaže Branislav Mitrović. Što se tiče društvenog angažovanja, ja sam onima koji su me birali stavljao do znanja da po nekakvoj strukturi, mentalnoj i organizacionoj, nisam pogodna ličnost za te funkcije.

Mnogi u našoj sredini, na žalost, izbor na funkcije počev od najvažnijih državnih, preko političkih do angažovanja u stručnim asocijacijama, te funkcije doživljavaju kao mesto nekakvog profita, benefita i posebnih zasluga ili posebnih beneficija. To je potpuno pogrešno, jer su te funkcije ustvari naše pojedinačno određeno ugrađivanje energije za neki društveni boljitak. profesionalni, staleški...itd. itd.

Čini mi se da je to problem u ovoj sredini i nekako tu sam ja imao problem u komunikaciji sa okolinom. Imam utisak da sam spasao dušu što nikad nisam postao predsednik , sa veliko P, niti Saveza arhitekata, niti Skupštine Inženjerske komore, nego sam smatrao da sam neko ko je tu ispred jednakih.. Meni je čista savest, jer sam se uvek trudio da delujem etično i kolegijalno i korektno, naravno, u granicama u kojima sam ja to sagledavao, kapirao i mogao. U suštini ja ne mogu d a kažem da sam suviše zadovoljan. Taj rezultat sigurno nije ravan i jednak rezultatu mog profesionalnog delanja, ali za to su zaista potrebne i posebne ličnosti, što ja možda nisam. Imao sam možda autoritet i nekakvu harizmu da mogu da se pojavim, da razgovaram, ali iza takve ličnosti treba da postoji jedan sistem koji fantastično funkcioniše. Na žalost u SAS-u toga nije bilo, dok je u Komori bilo mnogo više . U svakom slučaju nije bilo takvog sadejstva. u trenutku kad sam ja bio tamo i, neke sjajne ideje, započete akcije, nisu realizovane.


<<< Nazad na sadržaj
 
16. septembar 2019.