Inženjerska komora Srbije

:: Naslovna strana > Glasnik broj 7 > Krupan plan - Razjedinjavanje slabi čitav profesionalni korpus

KRUPAN PLAN

Arhitekta Dragomir Acović, prvi predsednik Skupštine Inženjerske komore Srbije Razjedinjavanje slabi čitav profesionalni korpus - Radoš O. Dragutinović -

Bili ste prvi predsednik Skupštine Inženjerske komore Srbije, kako iz te pozicije ocenjujete njen četvorogodišnji rad? Bio sam prvi predsednik Skupštine IKS i na toj dužnosti sam ostao godinu dana, tokom one prve i najosetljivije godine kada se uhodavaju sve delatnosti, kada se ljudi privikavaju na postojanje nove organizacije, novog načina razmišljanja o profesionalnom udruživanju. Za tih godinu dana svašta sam naučio. Sa druge strane bilo je izuzetno interesantno za posmatranje, jer nisam se samo ja učio, nego apsolutno svi - od predsednika Komore, do poslednjeg njenog člana. Svaki put kad pokušavate da na noge postavite jednu novu instituciju, to je vezano sa brojnim nesporazumima, sa osetljivim odnosima koji postoje između pojedinaca, organizacija, institucija,... Mi smo se, u suštini, po prvi put suočili sa jednom na zakonu osnovanom formom udruživanja i to kao pojedinaca. To je bio toliko radikalan raskid sa nečim na šta se čovek privikao, da mi i danas imamo (naravno neuporedivo manje nego pre 3-4 godine) slučajeva da se pojavljuju preduzeća koja intervenišu na ovaj ili onaj način, u prilog ljudi koji kod njih rade, nikako ne shvatajući da ljudi koji rade u tim firmama su članovi Komore u ličnom kapacitetu, a ne kao njihovi činovnici, njihovi zaposleni. Posebno im je neobično da svaki član Komore ima pravo, interes i obavezu da se u njoj (Komori) angažuje na zaštiti svojih interesa i da to, naravno, nema nikakve veze sa preduzećem u kome je zaposlen. Kada je o preduzećima reč, bilo je i veoma neobičnih primedbi i komentara da su, na primer, članarine previsoke. Znam da sam ih uvek pitao -"a kakve to ima veze sa vama". Kažu - "pa mi plaćamo", "A što plaćate? Prvo, ne morate da plaćate, jer je to lična obaveza. Drugo, ako su vam potrebni licencirani inženjeri, onda i treba da platite, ili se postarajte da ti ljudi imaju dovoljno velika primanja za posao koji rade, da im plaćanje članarine ne predstavlja nikakav materijalni problem". Tokom te prve godine, a vidim da je to ostao problem i sledeće tri - je saradnja sa domicilnim ministarstvom (građevina, kapitalnih investicija, za infrastrukturu), s obzirom da ima određene zakonske ingerencije u odnosu na Komoru, na njene odluke, na njenu politiku. Sa druge strane Inženjerska komora Srbije kao mesto gde je okupljeno preko 17.000 pojedinaca, ima i neke specifične interese koji ne moraju uvek da korespondiraju sa stavovima ministarstva, odnosno, Vlade. Ako bi trebalo ocenjivati taj prvi period, bez lažne skromnosti, mogu da kažem da smo dosta postigli. Ja lično, u tih prvih godinu dana, osim nekih problema koji su sasvim prirodni, za tako mladu organizaciju, za tako složen organizam, nisam imao nekih posebnih nesporazuma. U svakom slučaju, ne više nego što je bilo logično i očekivati. Koliki je Vaš lični doprinos u dosadašnjem razvoju Komore? Svoj autohtoni doprinos ne mogu tačno, precizno i nedvosmisleno da procenim. Međutim, jednu stvar znam, s obzirom da sam dovoljno dugo u ovoj struci, imam 40 godina staža, i u toku tog vremena čovek se suočava sa najrazličitijim situacijama, mnoge stvari sazna, za mnoge stvari se bolje pripremi nego što je mislio da će mu ikada biti potrebno. To što sam znao, što sam tih godinu dana naučio i zašta sam bio sposoban da doprinesem, ja sam to učinio koliko je bilo moguće. Da li je to bilo dovoljno? Ne znam. Da li je bilo premalo? Nije. Da li je to bilo najbolje? O tome će neko drugi da prosuđuje. U svakom slučaju, uvek se trudim, pa i u tih godinu dana je tako bilo, da tamo gde mogu da pomognem, da zaista doprinesem svojim znanjem i iskustvom, to uradim na najbolji mogući način. Na svu sreću, od kada je Inženjerska komora Srbije osnovana, sarađujem sa ljudima, za koje samo mogu da iskažem mnogo komplimenata. Dakle, nisam naišao na ono, što je inače normalan pratilac, i naše struke, a Boga mi i našeg života van struke, na zadrtost, pizmu, da hoće da naškodi zbog sklonosti ka pravljenju štete. I mogu da kažem, da ta tri elementa koji nedostaju u mojoj saradnji sa drugima, mene jako ohrabruju. I zbog toga mi se čini da sav taj trud koji sam uložio i rezultate koje sam ostvario nisu bili uzaludni, čak ni mali. Naprotiv. S obzirom da imate kontakte sa svetom, šta Inženjerskoj komori Srbije nedostaje pa da bude kao komore u zemljama EU, ostatku Evrope, razvijenom svetu? Kada je reč o kontaktima sa svetom, relacije sa srodnim institucijama, su dobre, u tom smislu da postoji kolegijalna spremnost, raspoloženje da se ta saradnja razvija. U principu komore sa kojima želimo i ostvarujemo saradnju, to su institucije koje imaju više decenijski, pa i vekovni, neprekinuti istorijat. One usavršavaju i unapređuju nekakve odnose, i u društvu, i u struci, zakonsko pravnom sistemu, u kome one žive i rade i gde su prepoznate kao jedan od bitnih preduslova za normalno funkcionisanje jednog spektra profesionalnih delatnosti. Kod nas, na žalost, to nije slučaj. Mi smo imali dug, više od pola veka, prekid, sa nekim uobičajenim formama delovanja profesionalnih udruženja. I ne samo što smo imali taj prekid, nego je i naše zakonodavstvo, uključiv i stručno zakonodavstvo, koje se direktno odnosi na inženjerske profesije (Zakon o planiranju i izgradnji, ali i na neke druge oblasti kao što su - finansije, pravni sistem,...ostalo nedograđeno, ili izgrađeno na pogrešnim, zastarelim premisama, koje se više u svetu - ne prepoznaju. Nama je prvi zadatak u ovom momentu, da u odnosima sa drugim komorama uspostavimo ravnopravan i kvalitetan, a to znači redovan protok informacija i razmena iskustava. Ali sa druge strane je naša osnovna briga, kako da ovde u zemlji, obezbedimo da po svojim nadležnostima, po kapacitetima, po onome što pružamo članovima Komore, uspemo da dođemo na onaj nivo društvenog i stručnog uticaja koje imaju komore u svetu. To je za nas, ovog trenutka, i bitno, i presudno. Da bi to moglo da profunkcioniše, moramo da razrešimo mnoge stvari za koje u ovom momentu postoji spremnost, ali još uvek ne postoje dovoljni preduslovi da bi se to moglo, potpuno jasno i precizno postaviti. Odnosno, put do toga je dosta komplikovan. Najbolji primer je problem garancija. Garancija za stručno, profesionalno i savesno obavljanje posla. Zaštite od posledica, eventualnog propusta, previda ili nepredviđenih okolnosti u obavljanju posla. Ono što je nekada bilo pokrivano pozicijom velikih preduzeća, danas kada ga svedemo na jednog licenciranog inženjera i kada svedemo na ličnu odgovornost, dolazimo do nepremostivih barijera. Naime, ne postojanje finansijskog i pravnog kapaciteta da licencirani inženjer materijalno odgovara za posledice svoga rada. Dakle, to su stvari koje nekome deluju kao periferne, ali bez njihovog rešavanja, ne može se jedna profesija podići na onaj nivo na kome bi morala da se nalazi. Taj put su do sada prošli advokati, lekari,...Inženjerska komora da bi uopšte to mogla da primenjuje mora da uđe u daleko veće strukturne promene, nego što je to bio slučaj s profesionalnim organizacijama. Naime, jedan inženjer retko nastupa kao neko čija delatnost se svodi od A do B, i van toga nema uticaja. Sve što jedan inženjer radi ima neposrednog uticaja na ono što rade drugi inženjeri , i druge oblasti. I tako se to širi kao krugovi na vodi. Tim povodom situacija kod nas nije dramatična, ali nije ni jednostavna. I to je ono gde mi pokušavamo da prvo dođemo na takav nivo u kome će nas i druge komore prepoznati, ne kao stručno sposobne, nego i kao telo koje je i pravno, i finansijski, i na svaki drugi način, osposobljeno da prati ono što se smatra normalnim standardom delovanja inženjerskih komora u drugim zemljama. Kakva je budućnost Inženjerske komore Srbije? Postavljam ovo pitanje zato što postoje različite škole mišljenja, ali sve do jedne upozoravaju na mogući raspad, odnosno, na formiranje usko-esnafskih komora, poput arhitektonske, građevinarske,električarske, mašinske... Kad god dođe do udruživanja jedne struke, uvek se istovremeno javljaju i dve suprodstavljene sile, odnosno, centripetalne i centrifugalne težnje. Čim se pojavi tendencija za objedinjavanjem, javi se i ona za razjedinjavanjem. U okviru inženjerskih struka u domenu Zakona o planiranju i izgradnji postoje struke koje su toliko usmerene jedna na drugu da među njima, po prirodi poslova, postoje trzavice. To su vrlo prepoznatljivi poslovi arhitekta - građevinski inženjer, odnosno, elektroinženjer - mašinski inženjer. Tu do neke mere postoje preklapanja: ko je kome izvor informacije, ko je za koga mera nadležnosti? Automatski dolazi do određenih surevnjivosti, nesporazuma i to je najčešće, (ali i na svu sreću), na nivou ličnog odnosa. Međutim, može i da preraste i da dobije mnogo ozbiljnije dimenzije, naročito kada se pokrene pitanje pravne odgovornosti, krivične odgovornosti, za posao koji je ili nije urađen. Zbog toga postoji tendencija, koja nije neprirodna, gde ljudi kažu - mi moramo da se zaštitimo u okviru naše uže struke. Pa arhitekti ustanove kako moraju da se zaštite od zadiranja konstruketra u njihovu profesiju. Onda mašinci izađu sa zahtevom - dosta nam je toga da nama električari uslovljavaju i rešenja i životne probleme. Na čisto teoretskom planu tu ništa nije ni sporno, ni neprirodno, ni nelogično. Nevolja je u nečem drugom - takve vrste razjedinjavanja uvek vode ka opštem slabljenju čitavog profesionalnog korpusa. Moj lični stav je - mi nikada ne možemo ostvariti uticaj u okviru užih ili najužih stručnih okupljanja, već je naša jedina šansa da delujemo brojem i težinom koju dobijamo zbog toga što kao okupljeni inženjeri pokrivamo ceo jedan spektar delatnosti koji sam za sebe predstavlja vrlo bitnu komponentu opšteg privrednog ambijenta. Da bi to moglo tako da bude nama je nužno da delujemo i po sistemu brojeva, i po sistemu reprezentativne predstavljenosti kompletnog procesa projektovanja i izvođenja radova. Ukoliko to nemamo, onda ćemo biti relativno uspešni u tim, da kažem, "lokalizovanim sukobima", ali u odnosu na ukupan društveni i privredni ambijent apsolutno nećemo imati nikakvu snagu. Ovako, kao Komora koja ovog trenutka ima oko 18.000 članova mi predstavljamo jednu organizaciju koja je, ako hoćete brojčano, profesionalno i po mestu koje bi trebalo i može da zauzme, u ukupnom sagledavanju sistemskih zahteva i sistemskih zakona koje bi trebalo realizovati - u mnogo povoljnijem položaju nego da smo se podelili po strukama/ profesijama. Naravno tu postoje i primedbe i izazovi za ta centrifugalna kretanja koja su zasnovana, objektivno, na nečemu što se ne može poreći. Kod arhitekata jedna od glavnih primedbi koja se pojavljuje, jeste da je došlo do cepanja na arhitekte i urbaniste, iako u procesu školovanja, ni u bilo kom drugom domenu, nemate veću razliku od dva diferencijalna ispita, što u krajnjem slučaju - ne znači ništa. U pitanju je razlika koja je na neki način veštački uspostavljena. O takvim stvarima, sigurno, trebalo bi da se mirno i civilizovano raspravlja, bez velikih usplahirenja i tenzija. Međutim, smatram da se svi ti problemi mogu mnogo efikasnije rešiti ukoliko ih pokrećemo i o njima diskutujemo u okviru jedinstvene Komore, nego ako se prvo izdelimo, a tek posle toga pokušamo da nastale probleme dugoročno rešavamo i rešimo.

<<< Nazad na sadržaj