Naslovna strana
 ◊ Redakcija
 ◊ Glasnik broj 1
 ◊ Glasnik broj 2
 ◊ Glasnik broj 3
 ◊ Glasnik broj 4
 ◊ Glasnik broj 5
 ◊ Glasnik broj 6
 ◊ Glasnik broj 7
 ◊ Glasnik broj 8
 ◊ Glasnik broj 9
 ◊ Glasnik broj 10
 ◊ Glasnik broj 11
 ◊ Glasnik broj 12
 ◊ Glasnik broj 13
 ◊ Glasnik broj 14
 ◊ Glasnik broj 15
 ◊ Glasnik broj 16
 ◊ Glasnik broj 17
 ◊ Glasnik broj 18
 ◊ Glasnik broj 19
 ◊ Glasnik broj 20
 ◊ Glasnik broj 21
 ◊ Glasnik broj 22
 ◊ Glasnik broj 23
 ◊ Glasnik broj 24-25
 ◊ Glasnik broj 26-27
 ◊ Glasnik broj 28
 ◊ Glasnik broj 29
 ◊ Glasnik broj 30
 ◊ Glasnik broj 31
 ◊ Glasnik broj 32
 ◊ Glasnik broj 33
 ◊ Glasnik broj 34
 ◊ Glasnik broj 36
 ◊ Glasnik broj 37
 ◊ Glasnik broj 38
 ◊ Glasnik broj 39
 ◊ Glasnik broj 40
 ◊ Glasnik broj 41

 
:: Naslovna strana > Glasnik broj 4 > Povod za stav - Bolja su tri posebna zakona
 
POVOD ZA STAV
Odštampaj
 
Bolja su tri posebna zakona
- Slobodan Cvetković -
 
U utorak, 18. aprila 2006. godine stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Iako je preko sajta Komore bila blagovremeno pokrenuta inicijativa da članovi Komore daju svoje sugestije i predloge koje bi trebalo ugraditi u pomenuti zakon, od toga nije bilo ništa - nešto zbog ležernosti same Komore, ali i zbog samoljubivosti Ministarstva za kapitalne investicije.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji neke stvari, bar što se tiče legalizacije bespravno izgrađenih objekata, bolje je definisao - između ostalog, uveo je obavezu podnošenja dokaza o pravu svojine (članovi 47. i 48) što je sigurno bio glavni kamen spoticanja u procesu legalizacije. Druga pozitivna strana ovog zakona je vraćanje ovlašćenja u procesu izgradnje licima sa višom stručnom spremom. Ali ovaj zakon svojim novim odredbama menja procedure oko pribavljanja odobrenja za izgradnju i time, na mala vrata, proširuje mogućnosti korupcije u organima uprave. Ovim zakonom se takođe uvodi obaveza vođenja građevinske knjige - na žalost, tvorci ovog zakona izgleda da nisu upoznati sa ugovorima za građenje po sistemu "ključ u ruke".

Oba gore pomenuta zakona dozvoljavaju da "javna" preduzeća rade tehničku dokumentaciju za izgradnju objekata koje će koristiti za obavljanje svoje delatnosti (član 108. Zakona o planiranju i izgradnji), odnosno da preduzeća koje osnuje opština mogu da rade urbanistiške planove (član 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji). Time se onemogućava kontrola javnosti nad trošenjem novca poreskih obveznika, ali i narušava princip jednakosti svih subjekata na tržištu. Naravno, ovde bi morala da interveniše i privredna komora, jer smo svakodnevno svedoci neravnopravne utakmice između raznih instituta koji se u velikom delu finansiraju iz budžeta i organizacija koje su u potpunosti izložene ćudima tržišta. Naročito je karakterističan primer CIP-a.

Stoga sam mišljenja da se svi projektni biroi, odnosno nadzorne grupe pri javnim preduzećima, moraju odvojiti od matice i hitno privatizovati, dok opštinama treba uskratiti pravo da osnivaju firme za izradu urbanističkih planova. Ni u izvođenju radova nije bolja situacija. Umesto da komunalna preduzeća rade samo na tekućem održavanju poverenih im objekata i uređaja, ona se uveliko bave i investicionim radovima sužavajući pritom tržište, ali i bez prave kontrole kvaliteta izvedenih radova i trajanja gradnje. Na žalost, ovu praksu zagovaraju i oni politički faktori koji se javno deklarišu kao poštovaoci privatne svojine, privatnog preduzetništva i otvorene konkurencije. Kod nas je država, još uvek, najveći investitor. Društveno-političke zajednice, prilikom raspisivanja tendera, često se ponašaju kao "veliki" investitori propisujući takve uslove koji automatski eliminišu domaće ponuđače, ma kako oni tehnički dobri bili, zaboravljajući pritom da oni upravljaju novcem poreskih obveznika i da su oni ti koji kreiraju ekonomsko okruženje u zemlji.

Stoga je neophodno, da resorno ministrstvo, u zajednici sa ministrstvom finansija pripremi Pravilnik o sadržaju i obimu tenderske dokumentacije uzimajući u obzir stvarne potencijale domaćih izvođača, čime bi ih postavili u ravnopravan položaj sa stranim ponuđačima. Zakon o planiranju i izgradnji je bio taj koji je trebalo da definiše te okvire, kao i da uvede u obaveznu praksu razne vidove osiguranja odnosno garancija (garancija za učešće u tenderu, garancija za naknadu eventualne štete klijentu, garancija za primljeni avans, način i rok pravdanja avansa, garancija za dobro izvršenje posla), naravno sa razumnim rokom za njihovu punu primenu kako kod izvođenja radova, tako i kod projektovanja, tehničke kontrole i stručnog nadzora. Podela objekata data u članu 89. Zakona o planiranju i izgradnji, na žalost se primenjuje i na izradu i sadržaj tehničke dokumentacije, kao i na proceduru same revizije, što je dovelo da projekti za neke kapitalne objekte zaobiđu objektivnu društvenu i profesionalnu kontrolu, čime je omogućeno da pojedini trenutno politički moćnici grade sebi zadužbine na račun poreskih obveznika.

U budućim izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, treba se vratiti na rešenje dato Zakonom o izgradnji objekata iz 1987. godine gde je validan kriterijum složenosti objekta, uz kriterijum ukupnog koštanja investicije i načina njenog finansiranja. Zakon o planiranju i izgradnji diletantski tretira pitanje stručnog nadzora na izgradnji objekata - tu je kategoriju sveo na "tezgaroški nivo". Ovakav tretman, kao i zakonom nedefinisan način odobrenja izvođačkog projekta može lako dovesti do katastrofalnih rezultata po sigurnost objekata. Nadzor nad gradnjom mora imati ravnopravan tretman sa projektovanjem, tehničkom kontrolom, odnosno sa izvođenjem, to jest, nosilac nadzora mora biti firma a ne skup pojedinaca bez pravog razgraničenja ovlašćenja. Zakon o planiranju i izgradnji u svojim podzakonskim aktima ne poštuje ni samo Ministarstvo za kapitalne investicije - treba samo uporediti član 5. Pravilnika o načinu, postupku i sadržini podataka za utvrđivanje ispunjenosti uslova za izdavanje licence... Sl. Glasnik 114 iz 2004. godine i članove 107. i 117. Zakona. Istovremeno, građevinskim inspektorima, prema članu 137. ovog zakona nije potrebna licenca. Na osnovu svega gore iznetog, mišljenja sam da je neophodno, odmah po donošenju novog Ustava i konačnom definisanju vlasništva, doneti nove zakone koji bi regulisali oblast planiranja i građenja. Novi zakoni treba da budu kratki i jasni, da definišu samo načela, dok bi se pratećim podzakonskim aktima (donosili bi se istovremeno sa zakonom) razradile ključne zakonske odredbe. Time bi usaglašavanje zakonskih rešenja sa praksom bilo znatno jednostavnije i efikasnije.

Pročitajte iz oblasti "Povod za stav" i:

<<< Nazad na sadržaj
 
12. novembar 2019.