:: Naslovna strana > Glasnik broj 3 > Krupan plan - Doneta najvažnija dokumenta, nedostaju cenovnici
 
KRUPAN PLAN
Odštampaj
Profesor Branislav Mitrović, predsednik Skupštine Inženjerske komore Srbije

Doneta najvažnija dokumenta, nedostaju cenovnici
- Radoš O. Dragutinović -
 
Visina članarina mora da bude ozbiljna, a trošenje prikupljenih sredstava - autohtono bez upliva bilo koga izvan Komore. Ovakav moj stav potiče "iz prakse": pre desetak godina bio sam predsednik SAS-a, a to je vreme kada nismo imali ništa, kada smo bili "i bez kuće, bez gaća", kada nisam imao kome da se obratim za materijalnu pomoć, kako bismo platili međunarodne članarine. Čini mi se da sa jednom ovakvom strukturom kakva je Inženjerska komora Srbije danas, nikada više nećemo doći u takvo stanje, bolje reći, ne bismo smeli da dođemo u takvu sitaciju

Diplomirani inženjer arhitekture Branislav Mitrović, redovan profesor Beogradskog univerziteta, jedan od vodećih domaćih arhitekata sa međunarodnom reputacijom, drugi je predsednik Skupštine Inženjerske komore Srbije u njenoj dvadeset devet meseci dugoj istoriji. Iako izabran početkom januara 2005. godine uspeo je da rukovodi radom svih sednica Skupštine, osim - osnivačke. Tako je bilo i 13. aprila, što je i povod za razgovor i to "post skupštinski", obavljen tokom prvomajskih praznika.

Kako ocenjujete Treću redovnu sednicu Skupštinu IKS, ostvarene rezultate i buduće domete?

mitrovic To je sada nastavak jednog kontinuiranog rada nove uprave, zapravo, kontinuitet od osnivačke skupštine juna 2003. godine. Bilo je primedbi članstva na rad Inženjerske komore Srbije u proteklom periodu koje su u najvećoj meri otklonjene. Naravno sadašnja uprava, novi Upravni odbor i moja malenkost, trudimo se da uspostavimo korektnu međusobnu saradnju, jedno uzajamno poverenje, što mi se čini i da postižemo. Zapravo, da sve one segmente rada jedne ovakve institucije, kao što je Komora koja bi trebalo da bude druga kuća članstva, neki njihov mehanizam uz pomoć koga funkcionišu u odnosu prema društvu i među sobom. Istovremeno Komora bi trebalo da uspostavi koordinirane akcije, kako bi njena funkcija došla do izražaja i da ih osete svi članovi.
Ima akcija koje su započete, ima akcija koje su već dovedene, što se tiče same Komore i njene Skupštine, do kraja - svi ti papiri, od Statuta, Kodeksa, Suda časti već su urađeni, i još jedino nedostaje potpis matičnog Ministarstva za kapitalne investicije. Neki od pomenutih "papira" su potpisani, a nadam se da će to isto dogoditi i sa svih ostalim, u najskorije vreme. Zapravo, nadamo se da ćemo i tu komunikaciju sa nadležnim institucijama (sa Ministarstvom za kapitalne investicije), što se efikasnosti tiče, pojačati i uspostaviti. Kažem, donesena su najvažnija dokumenta Komore i uz još nekoliko krunskih stvari, koje su neophodne za rad Komore, a to je pre svega cenovnik usluga, mislim da će se zaokružiti one primarne akcije i aktivnosti, koje je red da jedna takva institucija i uspostavi.


Diplomirani inženjeri, ne bez razloga primećuju i blago protestvuju, na samo ime - Inženjerska komora Srbije, jer su njoj samo inženjeri vezani za izgradnju građevinskih objekata, a ne svi "srpski diplomirani inženjeri", pa predlažu donošenje Zakona o komorama. Da li će donošenje takvog pravnog akta uticati na stabilnost IKS, zapravo, preti li joj fragmentacija na pojedinačna inženjerska zanimanja?

Skupština Inženjerske komore Srbije još se nije bavila tim pitanjem, a i ja sam, nisam siguran kako bi se to sve razvijalo, kako će se razvijati, ako se donese jedan takav opšti pravni akt. Ono što znam je da u svetu postoje i funkcionišu usko strukovne komore, poput komore arhitekata, komore građevinskih inženjera... Čini mi se čak i ako do toga dođe, da se formiraju usko profesionalne komore, neće to biti propast. U ovom trenutku mi funkcionišemo na ovaj način i samo će vreme pokazati koliko su, ovaj naš način organizacije i ovakva forma rada - efikasni. Mislim, ako to postane samo sebi teret, verovatno će se tražiti neka druga forma. U ovom trenutku, zapravo, od osnivanja Komore, rasprava se samo vodila u pravcu povećavanja efikasnosti i ekspeditivnosti rada, donošenja neophodnih dokumenata - koji funkciju Komore stavljaju na ono mesto koje smatramo da pripada jednoj takvoj ustanovi.
Naravno, u našem društvu još uvek ne postoje uslovi, da jedna profesija kao što je, na primer, arhitektura, kao što su konstrukteri, električari, mašinci, i svi drugi koji slede za nama, iza nas i sa nama u projektima, da funkcionišemo onako kako u Evropi ovakav profil, profesionalna komorska organizacija, funkcioniše. Znači, država još nije stvorila neophodne preduslove za evropski način rada. A to znači da postoje bankarske garancije, da iza naših biroa postoje banke i da se onda stvara kredibilitet pojedinca, profesionalca, koji učestvuje u kreiranju projekata. Drugim rečima, ne postoji zakonski okvir, na zakonu utvrđena struktura u kojoj će investitor reći svoje mišljenje o kvalitetu projekta, ali i država, i profesija, gde će banka kao jedan bitan segment, u stvari, učesnik u tom poslu, svojom garancijom, potvrditi kredibilitet tih jediniki koje učestvuju u projektu.
Ima još mnogo stvari koje nisu sprovedene, nisu urađene, a koje su morale biti urađene. Odnosno, da su već urađene, suštinski bi doprinosile jednom uobičajenom radu Komore, kako se to u ostalom svetu ovakve institucije tretiraju.


Mnogi članovi, zapravo, većina u Komori, ali i neutralni analitičari, konstatuju da saradnja sa matičnim Ministarstvom za kapitalne investcicije Srbije, ne funkcioniše na najbolji način. Kako Vi kao predsednik Skupštine ocenjujete tu saradnju?

Ja sam na Skupštini, smatram s pravom, govorio (mnogi kažu dosta oštro) o rđavoj saradnji Inženjerske komore Srbije i Ministarstva za kapitalne investicije Srbije. Zato i želim da razgovaram sa ministrom, jer smatram da nije dovoljno upoznat s problemima i teškoćama koje Komora ima u svom dosadašnjem radu.
Mislim da neki ljudi u Ministarstvu saradnju sa IKS doživljavaju na jedan vrlo specifičan način, koji nije u korist i u pravoj funkciji rada jedne inženjerske, jedne strukovne strukture, kakva je Inženjerska komora.
Smatram da nam je neophodna kvalitetna saradnja sa Ministarstvom, ali mislim da upliv Ministarstva u rad Komore, na ovakav način, sa ovakvim obavezama i zavisnostima, jednostavno nije produktivan. O tome sam otvoreno i bez pardona govorio na Skupštini - da u komunikaciji sa nekim ljudima iz Ministarstva, stvari ne funkcionišu baš onako kako ja smatram da bi trebalo da funkcionišu. To i sada ponavljam, ponovo kao svoje mišljenje, zapravo, to je stav jednog korektnog profesionalca zainteresovanog za poziciju, pre svega struke. Ovo ne govorim sa pozicije na kojoj sam trenutno, jer sa nje moram da branim generalni stav jednog tela kakva je Skupština IKS, već ga iskazujem kao slobodan čovek, profesionalac.
Mislim da gospodin Vuković, kao predsenik Komore, veoma dobro drži kontakt sa Ministarstvom, korektno, uporno i strpljivo pokušava da održi statutarnu komunikaciju sa Ministarstvom. Ja sam možda malo nestrpljiviji i agresivniji, pošto smatram da kao predsednik Skupštine, imam prava na to, jer vidim određene stvari za koje mislim da nisu idealne. U tom smislu ću uraditi sve da stupim u kontakt sa ministrom Ilićem, i da o tome popričamo, jer mislim da moramo otvoreno da razgovaramo o svim segmentima naših komunikacija, o svim formama našeg delovanja, o svim segmentima našeg zajedničkog rada.


Da li je u komunikaciji sa Ministarstvom prednost (ili mana) to što ste profesor univerziteta i predsednik esnafske komore, dok u inistarstvu "sede" vaše kolege - profesori istog fakulteta i univerziteta?

To bi trebalo da uvek bude predost, ali i ne mora. Svi mi vidimo stvari na jedan svoj način, što ne znači da moramo da budemo saglasni oko svih problema vezanih za rad IKS. Dozvoljavam, da bude i to. Ali, svakako je prednost što možemo, moramo i trebalo bi da razgovaramo.
Komoru doživljavam na jedan vrlo specifičan način. Prvo, o mom trenutnom mestu u njoj. Predsedničku poziciju nisam želeo, mene su kolege izabrale najvećim brojem glasova i to me opredelilo da prihvatim jednu takvu funkciju, za koju ne smatram da sam najbolji profil. Ne smatram da sam dobar profil za tu ulogu. Sebe smatram korektnim profesionalcem koji se trudi da svoj deo posla maksimalno obavi na fakultetu, u Komori, u poslu. Međutim, funkcija predsednika Skupštine IKS traži i političko strpljenje, i dovitljivost, taktičnost i smirenost, koja me uvek ne prati. Ja sam malo i nestrpljiv, reagujem, možda, ponekad nepolitički, ili nesmireno, ali krajnje iskreno. Znate, u Komori ne sedim zbog lične profesionalne ili materijalne koristi, nego je smatram aktivnošću koja je posvećena mojim kolegama, inženjerima. Radim u ime esnafa. Dok sedim tamo, delujem i delovaću na takav način, ponašaću se uvek u skladu sa onim kako to iskreno osećam - kao profesionalac ili kako bih kao običan član Komore reagovao. I tu onda ne postoje ni prijateljstva, niti samo lično mišljenje, nego postoji jedan generalni, opšti, objektivan, pošten stav koji bi trebalo da predstavlja jednu strukturu kao što su inženjeri.
A reč je o ozbiljnoj strukturi, vrlo značajnoj, brojnoj, u ovom društvu, koja još uvek, na neki način, nema satisfakciju za svoj rad. Uz to, nije je ni od Komore dobila, moram priznati, u meri u kojoj je očekivala. Članstvo mora da oseti, da struktura Komore postoji, da Komora postoji u njihovo ime, za njihovu profesionalnu delatnost, za njihovu zaštitu, ali i za upozorenje ako ne rade dobro svoj posao. Mislim da Komora još uvek nije dobila sve one aspekte, i onu boju koja je potrebna i koja je konačno cilj, za zaštitu profesionalnog rada, za kontrolu profesionalnog rada. Ipak mi se čini, prema strukturi ljudi u rukovodstvu Komore, a videlo se to i na poslednoj Skupštini - da imamo jedan konsenzus vrlo kolegijalan i profesionalan. Stvorilo se i strpljenje i međusobno poverenje, da radimo jednu stvar krajnje korektnu za veliki deo inženjerskih profesija. Ubeđen sam, u suprotnom ne bih sedeo na tom mestu, da mogu bar još malo da doprinesem, a posle toga će stvarno doći vreme da neko drugi dođe na to mesto, da "primi štafetu". Trudio sam se da dobro sagledam kvalitet onoga što su prethodnici uradili, da to ne kompromitujem, i da doprinesem, ukoliko mogu, da dodam svoje malo zrnce u Komorskoj građevini. Voleo bih da neko ko dođe iza mene, iza nas, nastavi i da mu bude bar malo lakše nego nama, nego našim prethodnicima. Ovo ističem i zbog toga što na ovom prostoru, na "brdovitom Balkanu" - tradicija i kontinuitet se nikad nisu tretirali na pravi način.
Čini mi se da u ovom trenutku, u upravnoj strukturi Komore, postoji jedno takvo raspoloženje, što me raduje, čini mi zadovoljstvo i daje mi dodatnu energiju da izdržim, bez obzira na moj stav o tome, da nisam siguran da ja to radim na najbolji način.


Nema sumnje da je materijalna osnovica važna za rad Komore, pa pošto je u kasi "lepa svota", ima i mnogo savetnika koji bi da je "što efikasnije upotrebe", ali da članarina bude simbolična. Kolika bi članarina trebalo da bude, kako trošiti prikupljena sredstva?

Nije ni malo nevažno, još manje folkorno, pitanje članarine, zapravo, njene visine, ali je dramatično važno kako se prikupljena članarina koristi, kako se troši. Moj je lični stav, a tako misli i kompletna organizacija, to je i Skupština potvrdila, da sredstvima moramo potpuno autohtono da raspolažemo, bez ikakvih tutora i "dobrih predloga i preporuka" izvan Komorske organizacije. Prikupila su se značajna sredstva i sa njima valja pametno raditi. Ne bi trebalo cicijašiti, još manje rasipati ih, odnosno, moramo uvek biti u situaciji da imamo dovoljno sredstava, jer samo tako ćemo moći da realizujemo donete programe, planove, akcije, aktivnosti. Ovo što govorim naučilo me je iskustvo kada sam bio predsednik Saveza arhitekata Srbije, pre desetak godina, kada nismo imali ništa, kada smo bili "i bez kuće, bez gaća", kada nisam imao kome da se obratim za materijalnu pomoć, kako bismo platili međunarodne članarine. Bivše republike, njihova strukovna udruženja, ovde mislim na udruženja arhitekata, vrlo su ciljano pravili svoje mesto u budućem svetu. Mi smo ostali, kao što Srbija često zna da ostane, bez ičega. Ja sam tada prosio novac kako bismo ostali u životu, u međunarodnim organizacijama. Zato i smatram da mi moramo da imamo članarinu, što je deo nesporazuma sa Ministarstvom, koji smo, nadam se, izgladili. Uz to, od onih sam koji smatraju da bi trebalo da se plati ozbiljna članarina, ali da zato povratno, Komora mora svome članstvu da pokaže zašto je tolika (visoka) i zašta je sve troši, na primer: za časopise, kroz unapređenje posla, organizovanje raznih seminara za unapređenje profesije, kroz elementarnu zaštitu, akcije koje su isključivo u funkciji profesionalnog delanja, za pojačanu vezu i saradnju sa strukovnim udruženjima... Jer zaista, ne ponovio se taj period sa početka poslednje decenije prošlog milenijuma, kada smo bili u izolaciji, kada nismo imali kome da se obratimo, kada sam išao na adrese raznih ministarstava, i nije bilo šanse da dobijemo novac. Novac nam je obezbedio jedan broj firmi, pre svega "Energopojekt" i gospodin Cvijić, to moram otvoreno da kažem, da bismo platili međunarodne članarine, da bismo spasli mesto u međunarodnim organizacijama. Čini mi se da sa jednom ovakvom strukturom kakva je Inženjerska komora Srbije danas nikada više nećemo doći u takvo stanje, bolje reći, ne bismo smeli da dođemo u takvu situaciju.

Stvaralaštvo obeleženo realizacijom i nagradama
Branislav Mitrović, rođen u Baru 1948, upisao se na Arhitektonski fakultet u Beogradu 1967. (posle završene osnovne škole i gimnazije u rodnom gradu), a zvanje diplomirani inženjer arhitekture stekao 1974. godine. Još kao student, ali i mladi d.i.a, radio je u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS), dok je prvih devet godina radnog staža "zaradio u "Srbijaprojektu" (1977-1986), sledećih pet u Saobraćajnom instututu CIP (1986-1990). Poslednjih 16 godina (od 1990) radi na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta, gde je prošao sva nastavnička zvanja, od docenta do redovnog profesora.
Glavna karakteristika Mitrovićevog stvaralaštva je lepota i raznovrsnost koju je stručna javnost prepoznala i nagradama valorizovala. Za više od tri decenije plodnog rada učestvovao je na blizu 200 konkursa iz oblasti projektovanja objekata, parterne arhitekture, idejnih i glavnih izvođačkih projekata, dizajna i grafičkog dizajna. Izvedeno mu je tridesetak procenata konkursnih projekata, a uručeno tačno 27 nagrada za samostalna ili koautorska dela. Prvo priznanje je bilo 1974. godine za diplomski rad "Umetnički centar Kosančićev venac" - Nagrada IAUS iz Fonda bivših profesora, dok mu je poslednje priznanje uručeno prošle godine za "Enterijer kancelarija banke Hypo Alpe-Adria" - Nagrada "Aleksandar Šaletič". Između su bile najveće domaće nagrade - "Borbine", "Kuće stil" i "Novosti", pobede na Salonima arhitekture, priznanja Saveza arhitekata Srbije, Oktobarske nagrade Beograda, Novembarska nagrada Budve, Nagrada Novosadskog salona.

<<< Nazad na sadržaj