| :: Naslovna strana > Glasnik broj 2 > Ostalo - Trg Republike nije mali |
OSTALO |
 Odštampaj
|
|
Gradnja Opere ne može biti isključivo gradski problem,
još manje primat politike iznad struke Trg Republike nije mali
- Mihailo Mitrović - |
|
|
|
Pri samom kraju protekle godine najširu, pogotovo stvaralačku, javnost uzburkala je izjava gradskih vlasti da su odlučili
da lokacija za beogradsku Operu bude na obali Dunava, preko puta Ratnog ostrva - istovremeno i poziv pozorišnih, operskih
umetnika, kao i likovnih stvaralaca i graditelja Beograda upućen svim građanima Srbije, da ne prihvate oduzimanje lokacije
i poništavanje istorijskog prava da se Opera gradi na Trgu Republike, za koji su se više od jednog veke zalagale najviše
umne i stručne glave srpske prestonice. Ukazujući da gradnja Opere ne može biti isključivo gradski problem, još manje primat
politike iznad struke, već da je opera nacionalni institucija par excellence, koja bi trebalo da se gradi zajedničkim
sredstvima i zajedničkim ponosom svih u državi.Svakome je laiku, bez ikakvih objašnjenja jasno, kao što je to slučaj svuda u svetu, da su opere građene u reprezentativnim središtima grada, a svakom ekonomisti ili razumnom domaćinu da u teškim državnim prilikama, ekonomskoj krizi i zabrinjavajućem broju stanovništva u egzistencijalnom siromaštvu - nema doglednog vremena u kome bi se mogla Opera graditi. Ceo zaplet je, zapravo, u tome da se iskoristi prilika i Operi oduzme istorijska lokacija, da bi se prostor na Trgu Republike, kao najprofitabilnija zlatna zemljišna koka, što silnije iskoristio. Da bi se ove namere opravdale pred javnošću, ponuđeno je i nekoliko "stručnih argumenata" koji iz neznanja ili akcijske pristrasnosti pružaju netačnu i neistinitu sliku o suštini problema. 
Kao prvi argument za odstranjenje Opere iz grada navodi se prednost građenja na vodi. A kao kapitalni argument, uporno
i napadno se ističe: Opera u Kopenhagenu i Opera u Sidneju. Opera u Kopenhagenu je u punom smislu reči izgrađena na vodi,
ali i kao takva najbolji je antiargument za ideju o gradnji na vodi. Quod licet Iovi...Opera u Kopenhagenu je vredno arhitektonsko zdanje, izgrađeno krajem 2004. godine, i sa njim se maše kao sa božanskim primerom i uzorom koji bezrezervno treba slediti. Da su kojim slučajem zastavnici ovog primera malo pogledali u stručnu literaturu, brzo bi se zaustavili. Jedan od najuglednijih evropskih časopisa za arhitekturu, vodeći nemački časopis DBZ (Deutsche Bauzeitschrift, januar 2005) kao uvodni materijal donosi prikaz Opere u Kopenhagenu hvaleći ukupan rezultat, posebno inovacije u osvetljenju, akustici i klimi, ali govoreći i o određenim manama koje su istaknute u samom naslovu članka - "Svetleći kristal nigde" (nigde, na nemačkom - nirgendwo), koji počinje rečima: "Vojnički agresivno štrči krov nove zgrade... Ali vožnja i traganje stranca da stigne do Opere sa taksistom koji poznaje svoj grad, odvija se u haotičnom kruženju i na kraju završava u industrijskoj zoni, to jest, nedođiji. Dakle, kopenhaška Opera izgrađena izvan gradske zone "nirgendwo", ipak ima svoje opravdanje jer ju je finansirao pojedinac koji gradi svojim novcem i ima različita prava u odnosu na naručioca koji gradi tuđim parama, odnosno, novcem svih građana. Na mestu napuštene teretne luke Kopenhagena danski pomorski brodovlasnik Mersk Meler, da bi se odužio svom narodu, izgradio je Operu vrednu svakog poštovanja i kada je bila u potpunosti završena, predao je državi. Kao drugi primer prostire nam se sidnejska Opera. Ponovo neznanje ili... non licet bovi! Najnovija predložena lokacija na golom prostoru preko puta Ratnog ostrva zaista je na vodi, ali je ona bar u ovom veku u Beogradu: "nirgendwo", dok je sidnejska Opera u srcu starog grada, ona je zapravo kruna downtown-a, sidnejska završnica "Knez Mihailove"! Braneći "vodu" tvrdi se da je prostor na Trgu Republike nedovoljan da primi zgradu Opere, što je sasvim netačno i može samo biti plod neznanja. Kaže se da je za gradnju potreban prostor od 50.000 kvadratnih metara, što obilato nudi dunavska obala. Ovo je smisleno samo ako je nekom potrebno upisivanje u knjige rekorda, jer precizni pilot projekti pokazuju da je prostor Trga sasvim dovoljan da primi ne samo zgradu Opere, i to prema evropskim standardima (1.200 sedišta, otvor scena 13,5 metara), već pored nje i druge sadržaje. Još ranije je to potvrdila studija CEP-a (Centar za planiranje urbanog razvoja) iz 1986. godine koju je radio tim poznatih urbanista na čelu sa arhitektom Milošem Bobićem u kojoj se u zaključku kaže: "Nova zgrada Opere i Baleta, dogradnja uz blok "Balkan"... treba da upotpuni i nadgradi sadržajnu i oblikovanu kompoziciju Trga". 
Kao utehu zbog uzimanja lokacije, Beograđanima se obećava raspisivanje međunarodnog konkursa i dovođenje stranaca za
projektovanje Opere na Dunavu. Za neupućene - lepo i korisno. Međutim, upućeni dobro znaju da su međunarodni konkursi, vrlo
značajna institucija u normalnim prilikama, ali su tendenciozni i špekulativno predumišljajni u uslovima tranzicije i
tajkunstva, kada gotovo po pravilu služe organizovanim kružocima i prijateljskim spregama. Ako za rezerve prema konkursu ovo
nije dovoljno, evo još jednog primera povezanog sa omiljenom temom Opere u Kopenhagenu. U "Politici", u članku "U državi
Danskoj" (30. 7. 1994) kada je taj konkurs bio završen, pisali smo o malom međunarodnom skandalu o "skandinavskom šovinizmu",
kako je to bilo ocenjeno u evropskoj štampi. Prvu i treću nagradu dobili su tada Danci, a od sedam otkupa, šest su opet dobili
Danci, što znači da je osam Danaca do nogu potuklo 274 ekipe iz celog sveta u kojima su bila i najveća svetska imena, kao što
su Hans Holajn, Zaha Hadid, Kristijan Portzampark i drugi. Međutim, pisac ovih redova kao poznavalac danske arhitekture in
situ smatra da je ona u građenju čovekove sredine najlepši amalgam poezije i humaniteta i stoga je potpuno spreman da razume
i opravda pomenuti "incident". U pitanju je verovatno opravdani nacionalni strah od stranaca da im šarenosvetski globalisti,
internacionalisti, hajtekovci ne dođu i ne naruše smiraj sunca nad krovovima što pokrivaju njihovu kraljevsku opeku u kojoj
vlada veličanstvena običnost i skromnost. Ili im možda pristignu sabraća ograđenoga kiča sa Banovog brda ili Dedinja.Galantno razmetanje prostorom i nepotrebnim kvadratima koje u najbrojnijem skoru treba da plaćaju egzistencijalno ugroženi - nekorisnici opere, kontekstualno je slično prenebregavanju činjenice da je prilikom poslednje rekonstrukcije Narodnog pozorišta (1986. godine) već izgrađen deo tehničkog bloka namenjen Operi i Baletu. Zar nije nerazumnije to što se ovi prostori sada ne koriste i što se našem siromaštvu nameće neopravdana izgradnja dupliranih kapaciteta. 
U istoriji građenja Beograda sigurno da do danas nikada nije zabeležen nijedan sličan slučaj, da gradske vlasti nameravaju
da grade kapitalan prestonički objekat, a da to rade mimo uvida javnosti, mimo kompetencija struke (Akademije arhitekture,
Građevinske komore, Asocijacije građevinskih inženjera, istoričara umetnosti, asocijacija pozorišnih umetnika) i što je
najbolnije, suprodstavljajući se potrebama, planovima, iskustvu i ugledu onih kojima će to biti kuća života, ignorišući
interese građana korisnika i najzad, ne osvrćući se na javno iskazana mišljenja našeg intelektualnog i umetničkog vrha
sadašnjeg vremena, između ostalih i Vladimira Veličkovića, akademika Francuske akademije, Miodraga B. Protića, akademika
JAZU, Radmile Bakočević, Oskara Danona, Đorđa Kadijevića, Konstantina Kostjukova, Stojana Maksimovića, Dragane Del Monako,
Olivera Njega, Lidije Pilipenko, Živana Saramandića, Duške Sifnios, Milke Stojanović...Da li je sve ovo lepo i normalno? Da li je normalnije i čestitije zajednički sesti i objasniti se u korist Beograđana. Zna se šta kuću gradi, pogotovo ako je u pitanju kuća u svetu proslavljenih velikana srpske umetnosti. |
|
|
|
| <<< Nazad na sadržaj | |