| :: Naslovna strana > Glasnik broj 2 > Direkcija - Privatizacija budžetu obezbedila oko dve milijarde evra |
DIREKCIJA |
 Odštampaj
|
|
Duže od decenije i po traje privatizacija društvenog
kapitala u Srbiji, a kraj se još ne vidi Privatizacija budžetu obezbedila oko dve milijarde evra
- Radoš O. Dragutinović - |
Nakon jedanaest godina "reformi", 1991-2001. godina, Srbija je praktično ostala na startnoj poziciji tranzicije u
demokratsko društvo i tržišnu ekonomiju. Osnovni razlog bio je u odsustvu volje i želje političke elite na vlasti
da se dosledno sprovedu reforme i tranzicija ka tržišnoj ekonomiji. Bilo je mnogo priča, pre svega po institucijama,
i još više po medijima, dok se u praksi režim trudio da ništa ne promeni, čak gajeći iluziju o povratku u "stara
dobra vremena" kada je "država i revolucionarna partija mislila o celom narodu". Tek sa donošenjem novog Zakona o
privatizaciji, juna 2001. godine, koji će se svake godine "menjati i dopunjavati" kako bi uočeni nedostaci bili
otklonjeni, a privatizacija održavala visok tempo realizacije, vlasnička struktura u Srbiji u velikoj meri je
promenjena. Naime, od donošenja novog Zakona o privatizaciji, pa do polovine februara ove godine privatizovano je
1.832 preduzeća. Agencija za privatizaciju je do sada objavila 2.523 prospekta preduzeća u procesu privatizacije,
od kojih tačno 1.007 još ima šansu da nađe novog većinskog vlasnika, a kako u Agenciji procenjuju, realno je da 600
preduzeća to i ostvari.
Iako su u prethodnih pet godina postignuti značajni rezultati u privatizaciji, nikako ne bismo smeli da smetnemo sa
uma da su, za razliku od situacije s kraja osamdesetih, kreatori ekonomske politike u Srbiji od 2001. godine imali
pred sobom iskustva zemalja u tranziciji i mogućnost da izaberu one koncepte tranzicije koji su pokazali rezultate.
Istorija privatizacije u Srbiji, praktično je istorija primene različitih modela besplatne distribucije kapitala
zaposlenima, penzionerima i građanima, ali i sa minimalnim ukupnim efektima.U izboru između dva osnovna modela, besplatne podele kapitala i prodaje kapitala, novi Zakon o privatizaciji se opredelio za model prodaje, prevashodno zbog negativnih iskustava sa modelima vaučerizacije i besplatne podele kapitala u zemljama centralne i istočne Evrope. U modelu prodaje ne postoji period preraspodele besplatnih akcija na tržištu i direktno se vrši prodaja kapitala strateškim investitorima, čime se: skraćuje vreme strukturnog prilagođavanja preduzeća uspostavljanjem sistema upravljanja izvedenog iz vlasništva; na tržište "uvlače" kredibilni partneri čime se smanjuje rizik zemlje ulaganja i cena kapitala što pozitivno utiče na priliv direktnih investicija i svežeg kapitala u zemlju uopšte; podiže tehničko-tehnološki nivo privrede putem investiranja u novu opremu i transfer tehnologije koji je u tim slučajevima neminovan. U praksi razvijenih zemalja i naročito u praksi zemalja u tranziciji, kod kojih je model prodaje pokazao izuzetne rezultate (Latvija, Estonija, Poljska, u kasnijim fazama privatizacije Mađarska i Češka i u poslednje vreme Slovačka), prevashodno su korišćeni metodi tenderske i aukcijske prodaje. Oba metoda zadovoljavaju sve prethodno navedene uslove, proceduralno su do tančina razrađeni, investitori ih jasno prepoznaju i prihvaćeni su od najvećeg broja međunarodnih finansijskih institucija koje učestvuju u finansiranju projekata privatizacije. U kod nas odabranom konceptu i modelu privatizacije jedini cilj sa kojim se permanentno mora upravljati jeste socijalna prihvatljivost privatizacije, koja istovremeno predstavlja i jedan od najvećih izazova privatizacije u našim uslovima. To se može delimično postići optimiziranjem odnosa između transakcione cene i zahteva za učešćem kupca kapitala u rešavanju viška zaposlenih u preduzećima. Međutim, ovaj problem je nemoguće kratkoročno rešiti privatizacijom, jer ga privatizacija nije ni stvorila. On mora paralelno biti rešavan državnom socijalnom politikom, politikom podsticanja direktnih investicija, politikom razvoja malih i srednjih preduzeća i drugim merama koje moraju biti u funkciji podsticanja mobilnosti radno aktivnog stanovništva i izmeštanja brige o socijalno ugroženim slojevima stanovništva iz privrednih subjekata. Koncept privatizacije u Srbiji prevashodno je okrenut strateškim investitorima i posledično: sadrži samo konkurentske metode prodaje kapitala; naglašava proceduralna pitanja procesa prodaje kapitala; insistira na javnosti rada institucija i transparentnosti sistema donošenja odluka o prodaji kapitala; sadrži mehanizme prethodne kvalifikacije investitora; ima ugrađene mehanizme optimiziranja odnosa transakcione cene kapitala. Tokom 48 meseci intenzivne privatizacije, period 2002-2005. godina, na prodaju je ponuđeno 2.478 društvenih preduzeća, a samo četvrtina nije našla kupca, odnosno, prodato je: tenderski 55, aukcijski 1.254 i na tržištu kapitala 523, što ukupno iznosi 1.832 preduzeća koja više nisu društvena najmanje 70 procenata. Knjigovodstvena vrednost prodatih preduzeća iznosila je 1,685, a prodata su za 1,873 milijardu evra. Kupci su se obavezali da će minimalno investirati 905 miliona evra, odnosno, za socijalni program su platili 272 miliona evra. U tim preduzećima je zaposleno 248.219 radnika. Pitanje koje se uvek iznova ponavlja je - da li je od privatizacije moglo da se uzme više novca, odnosno, koliko "drži vodu" teza (ne samo sindikalnih aktivista) da je "društveni kapital prodavan u bescenje". Odakle, zapravo, teza-priča-informacije-iluzije da srpska društvena preduzeća vrede na desetine milijardi maraka? Prvi i najveći, mada ne i jedini, izvor je knjiženje srpske društvene imovine pod izrazom "knjigovodstvena vrednost" - a koju je "intelektualnom aktivnošću" verifikovala Miloševićeva agencija za privatizaciju. Na osnovu tog metoda bilo je procenjeno da Srbija ima "društvenog kapitala" za privatizaciju u vrednosti oko 70 milijardi maraka - što bi se, samo radi ilustracije, moglo prevesti u današnjih 35 milijardi evra. Kasnije, kada su direktori najprofitabilnijih domaćih firmi sebi, radnicima i "mrtvim dušama" (najviše u vreme Minićeve "prelazne vlade", a to će reći od polovine oktobra 2000. do januara 2001. godine) podelili besplatne deonice i one po beneficiranim cenama - u vrednosti od 30 milijardi maraka (15 milijardi evra), ispada da je demokratskoj vlasti ostalo da proda društvene svojine za navodno 40 milijardi maraka ili za 20 milijardi evra. U početku niko se baš nije otimao, ali kada je doneta uredba da se preduzeća mogu prodati i po deset odsto knjigovodstvene vrednosti i to na kredit, oni koji su imali simpatije banaka i imovine za garanciju bacili su se na posao, direktno ili preko "zatvorenih" investicionih fondova iz belog sveta. Da li je 1,873 milijarda dolara, koliko se od privatizacije slilo u republički budžet, mnogo ili malo? Tržište kaže, ni mnogo, ni malo, nego baš onoliko koliko je jedino i moglo da se uzme, odnosno, koliko je kupac bio spreman da plati. Međutim, budžet će tek početi da se puni, mnogo izdašnije nego u proteklih pet godina, jer će krenuti prodaja najvećih i najkvalitetnijh srpskih preduzeća poput naftne industrije, elektroprivrede, telekomunikacija, takozvanih javnih preduzeća. Prva "privatizaciona runda" završava se 31. jula ove godine, dok je druga "velika privatizaciona runda" već uveliko otpočela, a kad će biti završena - ne zna se. Naravno, poseban set pitanja koja su stalno prisutna su kakva je pravna legitimacija investitora koji su do sada bili uspešni u kupovini, poreklo i cena njihovog kapitala, poštovanje ugovora - pre svega prihvaćenih socijalnih programa. Možda najvažnije pitanje, koliko je ceo proces promene svesti zaposlenih pratio i samu privatizaciju i tranziciju u celini. |
| Pročitajte iz oblasti "Direkcija" i: |
| <<< Nazad na sadržaj |