| :: Naslovna strana > Glasnik broj 2 > Krupan plan - Komora je organizacija sa odgovornošću |
KRUPAN PLAN |
 Odštampaj
|
|
Akademik Nikola Hajdin, predsednik SANU i član
Inženjerske komore Srbije sa "nultom" licencom Komora je organizacija sa odgovornošću
- Radoš O. Dragutinović - |
|
|
|
|
Srpska građevinska privreda bila je svetski relevantna činjenica, jer je realizovala velike investicione projekte u svetu, ali to nije u poslednjih deceniju i po-dve, jer je osim u Rusiji gotovo i nema na inostranim gradilištima. Da li je moguće da naši graditelji ponovo budu "veliki svetski igrači"? 
Vaše pitanje tretira jedan vrlo složen problem, nimalo jednostavan, iz prostog razloga što ima mnogo parametara koji daju
delimične odgovore na to pitanje. Prvo, upoređivati vreme koje je prošlo i ovo sadašnje je, je vrlo teško, pre svega zato
što su se društveno-ekonomski odnosi suštinski promenili, promenjeno je društveno uređenje. Posmatrajući sadašnje stanje
naših mogućnosti moram da konstatujem da sve polazi od politike. Znači politika ispred privrede. Tek posle rešavanja osnovnog
političkog položaja naše zemlje u svetu, može se govoriti o nekom značajnijem razvoju, moje je lično mišljenje. Drugo, naša
realna ekonomska snaga objektivno je mala. Treće, izolacija u kojoj smo bili duže od jedne decenije donela je mnoge negativnosti
koje se moraju neutralisati, kako bi se krenulo napred.Da pređemo na uži problem, građevinski. Mi smo, po mom mišljenju, tokom izolacije izgubili vezu sa svetom, nismo mogli u celosti da pratimo svetski razvojni trend, koji ide dosta velikom brzinom. A kada je reč o našoj građevinskoj delatnosti, ona je za to vreme zamrla, i samim tim su ljudi izgubili interes za taj rad. S druge strane, pošto nismo ništa radili, vrlo smo malo gradili, izgubili smo ono što je uvek bitno u građevinskoj delatnosti - reference. Kada danas hoćete da dobijete posao u inostranstvu prvo vas pitaju šta ste u poslednje tri godine izgradili. Naše su reference bile velike, ali pre 10-15-20 godina. Kada se javite na neki veliki svetski tender, prvo što vam kažu je - "tražite da gradite velike objekte, a godinama niste izgradili veliki most, zgradu, put". Sve je to protiv našeg brzog povratka na "stare pozicije". Uz svu tu nevolju, postoji još jedna, koja nije bez značaja po mom mišljenju, a to je da smo mi naviliki da radimo na jedan drugačiji način. Naša su preduzeća bila društvena, pa samim tim na odgovarajući način i struktuirana. Mnoga naša preduzeća imaju tu staru strukturu, što ne može da bude uzor za prodor na svetsko tržište. Tu još dolazi i način poslovanja koji se nameće iz sveta, a to su nova pravila, "fidikova" (FIDIC) pravila, na primer. Za sva ta nova pravila i procedure moramo se obučiti. Naši ljudi vrlo dobro znaju i poznaju tehniku, ali nisu svi vešti u oblasti menadžmenta, organizacije posla, sposobnosti da se naprave valjani tenderi... Sve nam to nedostaje, mada ima i onih koji to znaju, zapravo, samo najbolji to znaju. Kakvo je stanje u graditeljskoj struci u Srbiji danas - imamo li velikih stvaralaca, pripremamo li buduće velike neimare. S obzirom da se u zemlji ne gradi gotovo četvrt veka, a da smo na svetskom tržištu malo prisutni, imamo li još uvek kvalitetnih neimara? Pitate me da li su naši ljudi tako dobri, kao što su bili, i odmah da Vam kažem - tu se ništa bitno nije promenilo, možda su čak neki i bolji nego što su oni najbolji to bili. Jeste da smo imali dugu izolaciju, prekid informacija, nastavnici i studenti nisu putovali, nije bilo komunikacije sa svetom, neregulisano stanje u obrazovanju, ali su i pored toga sa fakulteta izlazili dosta kvalitetni mladi inženjeri. Znate, to se više odnosi na sredstva rada, nego na same ljude i njihov pristup informacijama. Ipak, naši se ljudi vrlo brzo obuče u tim stvarima, i stručno su sposobni da prate najnovije trendove, da stručno urade posao. Prvi ste modernizovali nastavu na Beogradskom univerzitetu, odnosno na Vašem matičnom Građevinskom fakultetu, uvođenjem računarske opreme i IT tehnologije, odnosno, stvaranjem računskog centra. Koliko je to pomoglo srpskoj građevinskoj privredi u zauzimanju bolje pozicije na svetskom i domaćem tržištu? Sredstva za rad su se fundamentalno promenila. Moram da učinim sebi kompliment, jer sam bio dalekovid u tom smislu, što sam shvatio da će elektronika, kompjuterska tehnika, računari - promeniti lice ove zenlje, što se i desilo. Iako sam bio u tim godinama kada ljudi više i ne obraćaju pažnju na to, jer misle da su dovoljno stari, to se dešavalo krajem 60-ih godina, početkom 70-ih godina, i malo je ko od moje generacije mislio na kompjutere i informatičke tehnologije. Sa žaljenjem moram konstatovati da su strahovito pogrešili, jer su mnogo pre ostarili, nego što su fizički postali stari ljudi. Odmah sam shvatio da na neki način računare treba uvesti. Fakultet nije imao para da to uradi, pa sam vršio pritisak u "Energoprojektu", jer sam tada bio njihov konsultant, da oni kupe neku mašinu za rad (kompjuter). Bilo je teškoća. Ono što je najinteresantnije, najveći protivnici upotrebe kompjutera, koji je u to vreme bio, pre svega, računaljka (danas je kompjuter nešto sasvim drugo), i to moćna računaljka, bili su najbolji inženjeri. Znate, dobar deo analize u građevinskom projektovanju, računanja i proračuna kako se to kaže, zasnovan je na matematičkim metodama, a ti najbolji inženjeri su imali neke svoje metode rada, pa su bili protiv računara. Imali su, moram priznati, i nekog racionalnog opravdanja, jer svaka nova tehnologija koja se uvodi u početku je dosta primitivna. Međutim, nisu sagledavali da će se to vrlo brzo menjati i napredovati. Ipak, "Energoprojekt" je uveo računare u svoj rad. Istovremeno sam shvatio da škola kao edukativna institucija je ta koja, tu novu tehniku i tehnologiju, treba nasilno da utisne u život. I onda sam uspeo da za Građevinski fakultet uzmem na lizing računar IBM 1130, koji je i u to vreme bio relativno skromna mašina, ali je bila moćna, neuporediva u odnosu na električne mašine. Okupio sam mlade ljude, neopterećene, i oni su se kroz kurseve osposobili, da koriste, pre svega postojeće programe. Računski centar na Građevinskom fakultetu je služio, pored istraživanja koje je bilo vrlo skromno, kao baza za vršenje usluga. Mi smo "računali" za razna preduzeća i u isto vreme smo obučavali njihove inženjere, tako da su oni (u preduzećima) bili spremni, kada je došlo vreme da se uvode veći, a jeftiniji računari. Tako smo obavili jedan dosta neprimetan, ali izvanredno značajan uticaj na promenu tehnologije u proračunu i analizi proračuna konstrukcija. To je imalo krupne (pozitivne) posledice na brz uspon naše građevinske struke, pa su na svetskim gradilištima, gde su naše firme radile (Irak, Libija, Kuvajt) naši inženjeri delovali impozantno, jer su znali da se služe tim sredstvima, čak bolje nego što su to znale njihove kolege iz razvijenih zemalja. Da li i u kojoj meri moderna i moćna računarska sredstva i informatičke tehnologije ukidaju kreativnost? Znate šta, pitanje je vrlo složeno i suptilno, pa se ne može dati kompletan odgovor. Može da se da delimično sagledavanje. Ono što će se dešavati, u nauci, tehnici i tehnologiji, možda može, delimično, da predstavlja i negativan tok civilizacije. Sredstva za evaluaciju, bilo čega, su toliko moćna da broj onih koji se bave istraživanjem nije potrebno da bude veliki. Jedan može da smisli za njih stotine, da im da sredstva za računanje ili neka druga sredstva za rad i da oni to rade osam sati svakog dana. Često se tu radi o trivijalnom poslu koji bi trebalo obaviti i koji može da bude veoma dosadan, tako da onaj koji to radi, vreme koje utroši, smatra izgubljenim vremenom. Tih osam sati otpisuje od svog života i tek počinje da se bavi životom kada prestane da radi na svom radnom mestu. Tako, u neku ruku, hobi postaje glavna njegova preokupacija. A onaj ko nema hobija pada u depresiju. To je jedno viđenje koje i ne mora da se dogodi. Sa druge strane školovanje ide tako brzim tempom, da vi već danas u svetu imate država čijih je 60-70 odsto stanovnika univerzitetski obrazovano. Znači, živimo u jednoj civilizaciji koja neprekidno uvećava znanje, tako da je ideal zemalja, u koje mi još ne spadamo, tehnologija zasnovana na znanju. Taj se koncept jako propagira i ima prilično veliki odjek u politici pojedinih vlada. Mi, razume se, nismo stigli do toga iz dva razloga: jedan je objektivan, drugi subjektivan. Objektivan - jer smo siromašna zemlja i ne možemo za nauku izdvajati tako velika sredstva, a sa druge strane, oni koji vode zemlju, ne uviđaju u potpunosti značaj nauke, što nam se može jako gadno osvetiti. Jedan ste od osnivača Inženjerske komore Srbije, imate "nultu" licencu, kako je ocenjujete i procenjujete, da li je opravdala Vaša očekivanja u pogledu rada i postojanja? Najmanje od mene možete očekivati da dam neko merodavno mišljenje. Bio sam na "ustoličavanju", na osnivačkoj skupštini Komore i posle toga se više nisam u njoj pojavljivao. Niti mi je Komora nešto trebala. Jedina moja aktivnost je bila - potpisivanje preporuka nekim inženjerima. Načelno uzevši, Komora je apsolutno nužna organizacija, jer to je jedna ozbiljna institucija, organizacija sa odgovornošću. Uostalom, Komora je kompatibilna sa sličnim organizacijama svuda u Evropskoj uniji, ali i u svetu. Pritisak za izdavanje licenci na početku je bio jako veliki, jer su svi hteli da je dobiju kako bi mogli nesmetano da rade, pa su se javljali i neki formalni propusti. Sada će se ta stvar srediti, jer neće biti novih zahteva u tolikom broju. Za nove licence će se jedino javljati mladi inženjeri onda kada steknu kvalifikacije, kada diplomiraju na fakultetima. Da rezimiram: uloga Komore je nezamenljiva u jednom društvu. Nalazite se na čelu najznačajnije nacionalne naučne i umetničke unstitucije, Srpske akademije nauka i umetnosti. Kako iz te perspektive gledate na formiranje brojnih novih akademija. Da li se može govoriti o "poplavi akademizma"? Postoje neki objektivni razlozi za uočenu pojavu, za takve procese. Prvo, broj obrazovanih i naučno potkovanih ljudi u svetu se neprekidno povećava. Klasične akademije sastavljene od najpametnijih ljudi jedne nacije su iscrple sa svojim brojem sve ono što je bilo najbolje u jednom narodu. S vremenom se javljaju ljudi, pre svega onaj deo kada je reč o tehničkim naukama, koji ne spadaju samo u nauku, nego primenu nauke, razvojnu primenu. I u tom privrednom i društvenom segmentu se ističu neki ljudi koji znanjem i kvalifikacijama teže ka nečemu boljem. To je izazvalo pojavu stručnih akademija, a pošto svaka struka želi da ima i da okupi svoje najkvalitetnije predstavnike, dolazite do brojnih tehničkih, inženjerskih akademija. To nisu naučne akademije u klasičnom smislu, jer biti naučnik danas znači imati "brdo" referenci na svetskom nivou. Da budete čovek, koga znaju, a da ga nikad videli nisu. Tako da je pojava tih stručnih akademija donekle opravdana. U zemljama koje su slične našoj, pa i u našoj zemlji, postoji tendencija entropije. Tendencija postoji da se i nivo akademije spusti, ako je moguće što niže, tako da u te (stručne) akademije ulaze i oni koji ne bi mogli, po svojim kvalifikacijama i kompetencijama, da budu članovi. I tu se javlja osnovni problem. Kako ocenjujete prvi broj "Glasnika", jer ste ga kao član Inženjerske komore Srbije dobili na kućnu adresu? Dobio sam ga, pogledao i zaboravio kako je izgledao, šta je u njemu pisalo, ali verujem da je taj prvi broj bio dobar. Znate, ako sam konstatovao da je Komora nužna, mislim da je potrebno i njeno glasilo, rekoste da se zove "Glasnik", kako bi se članovi obavestili o aktivnostima i radu njihove strukovne, esnafske organizacije. |
|
|
|
| <<< Nazad na sadržaj | |