"... Jedino što sam uvek želeo bilo je da imam geometrijsku formu, čistu. Neku racionalnu formu. Da to bude kvadrat,
trougao, krug, elipsa. To se kod mene i vidi..."
Krajem novembra, u Beogradu je preminuo akademik IVAN M. ANTIĆ, jedan od najvećih stvaralaca moderne srpske arhitekture.
Ivan M. Antić (rođen 1923. godine) diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1950. godine. Za vreme studija i
neposredno posle diplomiranja radio je u "Jugoprojektu" i "Radu", a od 1957. godine na Arhitektonskom fakultetu, napredujući
od asistenta do redovnog profesora. Od 1976. godine je član SANU. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1956. i
1979.), Prvomajske nagrade (1969.) i Velike nagrade arhitekture.
Stvaralaštvo akademika Ivana M. Antića je po mnogo čemu posebno za današnje vreme. Veliki je broj njegovih realizovanih
dela koja svojim značajem, osobenošću arhitektonskog izraza ostaju naše trajno graditeljsko nasleđe. Međutim, arhitekta
Antić je autor velikog broja nerealizovanih projekata i konkursnih radova iza čijih naslova ne stoji više nikakav trag.
Naočigled svih nas i njega samog dve trećine njegovih dela je trajno izgubljeno.
Oni koji su ga poznavali prepoznaće u ovoj činjenici njegovu osobinu naročite lične skromnosti, gotovo nehajan odnos
prema sopstvenom delu. U isto vreme njegova predanost arhitekturi, stvorila je od njega kako je sam umeo da kaže, večitog
učenika, znatiželjnika zanata i struke. Bio je posvećen i najsitnijem projektantskom detalju, ali je u isto vreme svoje
objekte smeštao u prostor poštujući početnu superiornu dominaciju okruženja težeći da ih saživi sa prostorom pretvarajući
ih u buduće oblikovne, estetske odrednice prostora.
Impersonalnost Antićeve arhitekture je osobina potekla iz njegove eksplicitne racionalnosti, ali i iz porodičnog vaspitanja
koje nije sledilo nijedan model jednosmerne pripadnosti jednoj naciji, veri i kulturi. Takvo nasleđe jedne autentične
kulturne matrice je dosledno sproveo u svom radu.
Bio je profesionalno neumoljiv, škrt na rečima, ali istovremeno ga je krasila osobina lakog komuniciranja. Gotovo uvek je
odavao utisak da zna mnogo više od sagovornika ali to nikad nije isticao. Ono što nije krio bio je njegov ogroman trud
stvarajući privid da je njegova arhitektura lišena talenta autora. Ali njegovi objekti i dela su dokazivala suprotno.
Nije bio opsednut ni opterećen svojim radom. Svemu što je radio dodeljivao je atribute pripadajuće epohe u kojima su nastala,
postavši prvi koji je težio vremenskoj i stvaralačkoj distanci.
O arhitekturi Antića možemo razmišljati i na način koji podrazumeva odnos etike i estetike, vizionarstva i svakodnevne
rutine, funkcionalne i likovne strukture.
Zaključak se ipak svodi na jedno. Retka je pojava jedne ličnosti iz ovog domena ljudskog stvaralaštva čiji život je
toliko koincidirao ličnost, prirodni dar i profesionalni stav. Njegov život je jednostavno bio artefakt.
Najznačajnija dela Ivana M. Antića hronološkim redom su: Magacin preduzeća "Vračar" u Beogradu (1953-1954), Muzej
savremene umetnosti u Novom Beogradu (1960-1965), Muzej u Šumaricama u Kragujevcu (1968-1975), Dom sportova "Pinki"
u Zemunu (1970-1975), Sportski centar "25. maj" u Beogradu (1971-1974), Hotel "Breza" u Vrnjačkoj Banji (1972-1977),
Olimpijski bazen na Poljudu u Splitu (1977-1979), Zgrada RSUP Srbije na Guberevcu u Beogradu (1979-1983), Hangar na
aerodromu "Beograd" u Surčinu (1986) i Poslovni kompleks Jugopetrol-Hajat na Novom Beogradu (1985-1990).
|
Odštampaj