Naslovna strana
 ◊ Redakcija
 ◊ Glasnik broj 1
 ◊ Glasnik broj 2
 ◊ Glasnik broj 3
 ◊ Glasnik broj 4
 ◊ Glasnik broj 5
 ◊ Glasnik broj 6
 ◊ Glasnik broj 7
 ◊ Glasnik broj 8
 ◊ Glasnik broj 9
 ◊ Glasnik broj 10
 ◊ Glasnik broj 11
 ◊ Glasnik broj 12
 ◊ Glasnik broj 13
 ◊ Glasnik broj 14
 ◊ Glasnik broj 15
 ◊ Glasnik broj 16
 ◊ Glasnik broj 17
 ◊ Glasnik broj 18
 ◊ Glasnik broj 19
 ◊ Glasnik broj 20
 ◊ Glasnik broj 21
 ◊ Glasnik broj 22
 ◊ Glasnik broj 23
 ◊ Glasnik broj 24-25
 ◊ Glasnik broj 26-27
 ◊ Glasnik broj 28
 ◊ Glasnik broj 29
 ◊ Glasnik broj 30
 ◊ Glasnik broj 31
 ◊ Glasnik broj 32
 ◊ Glasnik broj 33
 ◊ Glasnik broj 34
 ◊ Glasnik broj 36
 ◊ Glasnik broj 37
 ◊ Glasnik broj 38
 ◊ Glasnik broj 39
 ◊ Glasnik broj 40
 ◊ Glasnik broj 41

 
:: Naslovna strana > Glasnik broj 1 > Akcije i aktivnosti matičnih sekcija - Urbanizam ili korak u novo sutra
 
AKCIJE I AKTIVNOSTI MATIČNIH SEKCIJA
Odštampaj
Mali pokušaj ili esej o urbanističkoj profesiji u određenom društvenom kontekstu

Urbanizam ili korak u novo sutra
- Ljiljana Beloš -
 
Velika je odgovornost, a u isto vreme čast i privilegija, napisati tekst u ovom trenutku o planiranju, urbanizmu, građenju i životnoj sredini i biti shvaćen na pravi način

Zašto ističem i potenciram "shvaćen", odnosno zašto je bitno "razumeti suštinu", razlikovati bitno od nebitnog, zato što smatram da smo kao društvo, a iz toga proizlazi i kao struka - "urbanisti", zapali u ćorsokak - krenuli na put bez kraja, bez jasnog cilja, pa često stihijski i u kontekstu trenutnih potreba, ishitrenih odluka, umesto dobrih analiza, studija, "promišljanja" - kako je govorio uvaženi profesor Ranko Radović (koji na žalost nije više fizički sa nama ali njegove reči, slike, stalno prisutne opominju i usmeravaju, dajući mi snagu i energiju), da treba marljivo raditi, stvarati, stalno učiti, uvek birati saradnike bolje od sebe i radovati se malim stvarima koje život znače... I, neprestano se boriti za pravu stvar, za bolje i kvalitetnije.

Prvo pitanje, prvi korak je kada ćemo definisati i utvrditi šta su to prave stvari, istinske vrednosti? Treba li naglašavati da se one odnose koliko na čoveka toliko i na prostor. Jer, sve se dešava u začaranom krugu. Čovek gradi prostor u kome živi, radi, a gradi i odnose sa ljudima, sa prirodom, sa okruženjem. Što je prostor pitomiji, topliji, i ljudi koji u njemu borave dobijaju slične osobine. Dokaz za to je primer formiranja kristala vode u zavisnosti od muzike koja se sluša.

Ako izgrađena sredina remeti prirodnu ravnotežu, degradira je, sledi da korisnici tog i takvog prostora, počinju da dobijaju slične osobine. Naravno, nije isključeno da se za trenutak u nekom probudi ona iskonska iskra čednosti i pravednosti, morala i etike, ali se takvi "ispadi" brzo nivelišu sa sredinom u kojoj su uspešni oni koje ne krase istinski kvaliteti. Naprotiv.

Ne moramo da idemo daleko, dovoljno je da prođemo kroz Sloveniju i deo Austrije i sve vreme preplavlja nas utisak oduševljenja, sve je tako uredno, skladno, čisto, na mestu, ne štrči niti odudara, a kad krenemo kroz našu "lepu Srbiju" sasvim svejedno da li idete Ibarskom magistralom ili sa niškog autoputa skrenete put Mladenovca, Aranđelovca, Kragujevca i dalje da ne nabrajam, uvek postavljam isto pitanje, pa zar mora biti tako: skoro svaka kuća nedovršena (htelo se i započelo više nego što se moglo, ili još gore više nego što je potrebno, oko kuća hiljadu nepotrebnih, razbacanih stvari, kao na nekom stovarištu otpada, i to baš neposredno uz put da svi vide). Razvaljene ograde, neuređena dvorišta, a ako je kišni dan, po raskvašenoj zemlji, blatu, kakvog nema nigde u Evropi, gacaju ljudi, kokoške ili se gega po neka zalutala krupnija stoka. Da li je to slika Srbije sa kojom želimo u svet?

urbanizam Mislim da možemo i moramo hitno da preduzmemo mere koje će izmeniti tu sliku. Više puta je ponovljeno da to ne zahteva mnogo novca, da se daleko više radi o pristupu, o promeni navika koje smo stekli. A to je dugotrajan proces koji počinje u kući, vaspitanjem, nastavlja se u dečjoj ustanovi i školi, učenjem, i traje celog života - insistiranjem kroz medije, kaznenom politikom, isticanjem pozitivnih primera. Pre neki dan u novinama preneta je vest iz Engleske. Učenik, koji je bacio ogrizak jabuke, nije samo morao da ga pokupi i odnese do kante za đubre. Njegovim roditeljima stigao je i račun od 50 funti kazne. Izvanredan primer sa dalekosežnim posledicama. Pa baci ponovo, ako smeš!

I zato je moj apel, molba, vapaj, upućen svima koji na bilo koji način učestvuju u kreiranju i građenju životnog prostora. Šta se dešava primenom novog zakona? Stiče se utisak da smo od velikih želja i ambicija (ne sporim da nisu bile dobronamerne), kroz planove detaljne regulacije definišu se i utvrđuju na primer kota venca i slemena i još mnogo sličnih detalja, izgubili suštinu planiranja. Posvetili smo se detalju (jednom vagonu) a ne kompleksu (čitavoj kompoziciji). Pored naizgled prevelike kontrole i silnog, nepotrebnog administriranja, dešavaju se i dalje neverovatne stvari, nedopustive za 21. vek. Gde grešimo?

Iako su korisnici tog prostora bitan faktor njegovog negovanja, čuvanja, održavanja i obnavljanja, ipak smo mi, urbanisti, najodgovorniji jer je naša uloga i misionarska. Mi smo dužni da pre svega ličnim primerom pokušamo da utičemo na druge, da se sami stalno edukujemo, preispitujemo, proveravamo svoje stavove i odluke da bismo ih učinili životnim i preneli drugima.

Koristim priliku da apelujem na sve svesne i dobronamerne ljude koji sede u skupštinskim klupama i glasaju za mnoge zakone, da obrate pažnju na amandmane koje smo poslali u ime Inženjerske komore svim poslaničkim grupama (i poziciji i opoziciji), a odnose se na izmene Zakona o planiranju i izgradnji. Želimo da sprečimo katastrofu koja bi nastala usvajanjem predloga kakav je ponuđen, misleći na danas ali i na sutra. Pitanje usvajanja naših amandmana uticaće na život naše dece i unuka. Imamo li pravo da neodgovorno uništavamo njihovo okruženje?

Zar vam se ne čini da je krajnje vreme da se na odgovorne funkcije biraju ljudi koji su istinski stručni, profesionalci, koji ne moraju da pripadaju nijednoj partiji ali rade i misle pozitivno, znaju i vole ovu zemlju i ovaj grad.

Ovo je bila godina jubileja. Lepo je slaviti, susretati se, prikazati nove radove, istraživanja, mnogi su diplomirali, drugi magistrirali a neki i doktorirali na značajnim i korisnim temama. Sve je to jedan ogroman kapital koji treba artikulisati i primeniti bar deo u praksi, da čitava zajednica oseti blagodeti tog mukotrpnog rada.

Mora se priznati da kod susreta generacija posle 15, 20, 30 ili 50 godina od diplomiranja odnosno od upisa, bude dirljivih scena, svi su željni da čuju jedni o drugima, ali meni je ipak najjači utisak ostavio trenutak kad kod prozivke za veliki broj kolega čujete: on ili ona je u Kanadi, Australiji, Londonu, Novom Zelandu i još mnogim krajevima sveta, raduje me ako je i njima lepo i kad čujem da su uspešni ali ipak postavim pitanje zašto nisu ovde, i šta treba da se promeni da bi se eventualno vratili, ili šta da se uradi da ne ode još neko?

Nije bila namera autora ovog teksta da bilo kome drži lekcije, pridikuje i proziva, jer smatram da smo svi po malo (ili malo više) prozvani i odgovorni za ono šta nam se dešava i kako nam se dešava u planiranju i građenju i sela i grada i puteva i vodotokova i očuvanju spomenika kulture i očuvanju spomenika prirode.

I zato predlažem da za trenutak stanemo, napravimo analizu i podvučemo crtu, i kao kada se posle molitve osećamo preobraženo i prosvećeno, krenemo dalje, u početku lagano, ali zadovoljni i ispunjeni srećom što radimo nešto novo, dobro i pravedno, lakim i u isto vreme sigurnim korakom u - NOVO SUTRA.

Vidim Inženjersku komoru kao jednu vrednu kariku u sistemu, pokretača i nosioca ideja. U njoj je angažovan veliki broj članova, mladih kolega i koleginica. Mnogi od njih imaju sjajne ideje, želje da menjaju. Ali, za to im je potreban okvir, pravni, politički, zakonski.

Zaključila bih, na kraju, da urbanisti jesu odgovorni ali ne i jedini odgovorni za sve što se dešava u ovom prostoru. Zato oni ne bi trebalo da deluju pojedinačno nego u uređenom, dobro postavljenom sistemu. Ako žele da utiču na stvaranje takvog sistema, treba ih čuti. U suprotnom, i sistem i njegove institucije delovaće raštimovano, disonantno, neuigrano. I, neće biti željenih i očekivanih rezultata.

Pročitajte iz oblasti "Akcije i aktivnosti matičnih sekcija" i:

<<< Nazad na sadržaj
17. novembar 2019.